Šta smo uradili i šta danas radimo?

Zbog nemilih događaja u maju ove godine, ali i svesni svih problema koji su, već dugo vremena, dominantni u našoj realnosti, na različite načine izrazili smo, kao društvo, ogromno ogorčenje i beskrajnu tugu. Već posle prvog šoka, koji ni dan-danas ne jenjava, usledelo je mnogo reči o neophodnoj psihološkoj podršci i potrebi za ulaganjem u mentalno zdravlje, koje je od presudnog značaja za svako društvo. Bilo je reči i o uključivanju stručnih timova, i drugim mogućnostima u cilju pronalaženja smernica za što bezbolniji i podsticajniji nastavak života i prevladavanje traumatičnih iskustava. Ne možemo reći da nismo čuli racionalne, zdravorazumske i konstruktivne savete, uverili smo se da su se mnogobrojne grupe, organizacije, pa i kompanije, ozbiljnije bavile ovim problemom. No, posle šest meseci i uskoro završenog prvog polugodišta školske godine, do konkretnih rešenja i suštinskih promena, nažalost, nije došlo, iako je to bio nedvosmisleni prioritet.
Nedoumica kako i šta možemo da uradimo da bismo zaustavili negativan trend koji se dešava, implicitno nalaže preispitivanje sistema vrednosti koji se promoviše kod mladih. Kako pokazuju šokantni podaci različitih istraživanja o stopi nasilja, mladi trpe verbalno nasilje kao najzastupljenije, ali ni svi drugi oblici nasilja ne izostaju. Oni, pritom, doživljavaju to kao nešto uobičajeno i ne uviđaju problem. Poražavajuće je što, kako stručnjaci i ljudi koji su u svakodnevnom kontaktu sa njima nedvosmisleno ističu, oni misle da nasilje u nekim slučajevima ipak može biti opravdano. U to se možemo uveriti zbog njihovog načina ponašanja, izražavanja, nedostatka poštovanja autoriteta, sfere interesovanja i svih drugih oblika aktivnosti i zanimacija koje visoko vrednuju. Naime, doznajemo i to da su mladi puni nepoverenja u sve institucije, pa da su čak i protiv demokratije. S jedne strane oni naglašavaju svoju nezavidnu poziciju i osećaj da se njihovo mišljenje ne čuje i ne ceni, i da imaju utisak da ni na koji način ne mogu da utiču na donošenje bilo kakve odluke. Međutim, istovremeno, gotovo svakodnevno, putem medija i društvenih mreža možemo da se uverimo da mladi sami pristaju na degradirajuće i ponižavajuće položaje, i što je najstrašnije – oni se čak time i ponose, ne uviđajući da je njihovo dostojanstvo i samopoštovanje povređeno.
Iako roditelji i predavači kažu da mladi poznaju svoja prava, primetno je da većina nije svesna sopstvenih obaveza i odgovornosti, pa zato ne čudi što školu doživljavaju i kao mesto koje za njih nije bezbedno i prijatno okruženje, a obrazovanje ne smatraju dovoljno značajnim za svoj lični i profesionalni život.
S obzirom na to da Fondacija „Alek Kavčić” kao osnovni zadatak ima promociju nauke i obrazovanja, tesno smo u vezi sa svim temama koje se odnose na roditelje i nastavni kadar. U želji da stvorimo poverenje i ukažemo na presudan značaj podsticajne i prijateljske saradnje između porodice i škole, koji za cilj imaju dobrobit dece, Fondacija konkretnim aktivnostima pokušava da ukaže na vrednost obrazovanja.