Шта смо урадили и шта данас радимо?

Због немилих догађаја у мају ове године, али и свесни свих проблема који су, већ дуго времена, доминантни у нашој реалности, на различите начине изразили смо, као друштво, огромно огорчење и бескрајну тугу. Већ после првог шока, који ни дан-данас не јењава, уследело је много речи о неопходној психолошкој подршци и потреби за улагањем у ментално здравље, које је од пресудног значаја за свако друштво. Било је речи и о укључивању стручних тимова, и другим могућностима у циљу проналажења смерница за што безболнији и подстицајнији наставак живота и превладавање трауматичних искустава. Не можемо рећи да нисмо чули рационалне, здраворазумске и конструктивне савете, уверили смо се да су се многобројне групе, организације, па и компаније, озбиљније бавиле овим проблемом. Но, после шест месеци и ускоро завршеног првог полугодишта школске године, до конкретних решења и суштинских промена, нажалост, није дошло, иако је то био недвосмислени приоритет.
Недоумица како и шта можемо да урадимо да бисмо зауставили негативан тренд који се дешава, имплицитно налаже преиспитивање система вредности који се промовише код младих. Како показују шокантни подаци различитих истраживања о стопи насиља, млади трпе вербално насиље као најзаступљеније, али ни сви други облици насиља не изостају. Они, притом, доживљавају то као нешто уобичајено и не увиђају проблем. Поражавајуће је што, како стручњаци и људи који су у свакодневном контакту са њима недвосмислено истичу, они мисле да насиље у неким случајевима ипак може бити оправдано. У то се можемо уверити због њиховог начина понашања, изражавања, недостатка поштовања ауторитета, сфере интересовања и свих других облика активности и занимација које високо вреднују. Наиме, дознајемо и то да су млади пуни неповерења у све институције, па да су чак и против демократије. С једне стране они наглашавају своју незавидну позицију и осећај да се њихово мишљење не чује и не цени, и да имају утисак да ни на који начин не могу да утичу на доношење било какве одлуке. Међутим, истовремено, готово свакодневно, путем медија и друштвених мрежа можемо да се уверимо да млади сами пристају на деградирајуће и понижавајуће положаје, и што је најстрашније – они се чак тиме и поносе, не увиђајући да је њихово достојанство и самопоштовање повређено.
Иако родитељи и предавачи кажу да млади познају своја права, приметно је да већина није свесна сопствених обавеза и одговорности, па зато не чуди што школу доживљавају и као место које за њих није безбедно и пријатно окружење, а образовање не сматрају довољно значајним за свој лични и професионални живот.
С обзиром на то да Фондација „Алек Кавчић” као основни задатак има промоцију науке и образовања, тесно смо у вези са свим темама које се односе на родитеље и наставни кадар. У жељи да створимо поверење и укажемо на пресудан значај подстицајне и пријатељске сарадње између породице и школе, који за циљ имају добробит деце, Фондација конкретним активностима покушава да укаже на вредност образовања.